недеља, 1. септембар 2013.

Академија – предавање на тему „Покрштавање Кијевске Руси-Украјине“

     31. аугуста, у црквеној сали грко-католичке цркве Вознесења Господњег у Сремској Митровици.
     Пошто се ове године слави 1025. годишњица покрштавања Кијевске Руси-Украјине од стране кијевског кнеза Владимира Великог централним обележавањем у престоници Украјине Кијеву, у Сремској Митровици се одржала академија истим поводом.
     Академију – предавање је организовала грко-католичка парохија тј. парох о. Владислав Варга у сарадњи са младим историчарем Дарком Туром из Сремске Митровице. На академију су позвали као предаваче два еминентна историчара, др. Ненада Лемаића из Сремске Митровице и др. Ђуру Хардија из Новог Сада. Као гости академије били су позвани представници градске управе, српске православне цркве, украјинског и русинског Националних савета, грко-католички свештеници и часне сестре из других места, представници сремскомитровачких украјинског и русинског културних друштава, представници разних медија и сви заинтересовани.

     У договорено време парохијска сала је била дубке попуњена. Први је узео реч домаћин о. Владислав Варга.





     Отац Варга је најпре поздравио сремског декана о. Михајла Режака, напоменувши да је он у доброј мери заслужан за изградњу црквене сале а такође и за велику слику на зиду „Покрштавање Руси-Украјине, а затим и остале, већ поменуте. Он је предложио да се почне са молитвом, песмом у част св. Владимира, коју су отпевале часне сестре Служебнице. Отац Владислав је говорио: „Свети Владимир је наш апостол; равноапостол, велики кнез, који је крстио велики народ, Кијевску Рус (Русь), или како неки кажу Кијевску Русију. Недавно у новинама руским је написан један чланак у којему су јасно написали да је то било Хрешчења Кијевске Руси. Овдашњи то преведу као Русија и нормално да се неки онда питају: „А што смо онда ми, русини и украјинци?“. Ова година је пуна јубилеја, 1700 година „Миланског едикта“, кад смо сви кршћани добили слободу, а такође славимо 1150 година Ћирила и Методија....... Чију веру је увео св. Владимир, католичку, православну или грко-католичку? Сви би одговорили „нашу“. Сви својатају св. Владимира, украјинци кажу да је то био њихов кнез, русини у Куцури су на олтару урезали грб „трезуб“ св. Владимира и написали: „Свети Владимире, чувај свој народ!“. На једном сипозијуму сам чуо од једне рускиње како каже да је св. Владимир био руски кнез. Значи да св. Владимир повезује многе народе.“



     Дарко Тур је такође поздравио уважене госте и све присутне. „Поздрављам све присутне на овом обележавању јубилеја покрштавања Кијевске државе.  Идеја је дошла од ове слике на зиду, коју је насликао Силвестер Пушкаш 2009 године, а која представља Крштење Кијевске Руси..... Поводом ове годишњице одлучили смо да позовемо професоре са Филозофског факултета у Новом Саду др. Ненада Лемаића и др. Ђуру Хардија, професора опште историје и експерта за Кијевску Русију. Предајем реч професору др. Ненаду Лемаићу.“

Историчари: Дарко Тур, др. Ненад Лемаић и др. Ђура Харди
     Др. Ненад Лемаић је поздрављен аплаузом. „Све вас поздрављам. Изузетна ми је част, што сам овде вечерас. Сећам са кад смо пре 25 година обележавали 1000 година овог истог догађаја..... Догађаји из прошлости веома утичу на оно, што нам се догађа данас. Има ствари, које изгледају врло битне, онда се покаже да су историјски безначајне. З друге стране, нешто, што можда није изгледало да ће имати тако велике последице, покаже се од изузетног значаја за развој друштава, народа и цивилизација.Један од специјално великих догађаја словенске историје везан је за покрштавање Источних Словена пре 1025 година. О томе ће више говорити мој колега Ђура Харди а ја би кренуо мало раније, неколико векова раније од почетка хришћанства......“  Др. Лемаић је врло занимљиво говорио о настанку хришћанства, као доминантној светској цивилизацији, како се оно ширило преко пет врло значајних центара, који су тежили да иду својим путем. Сваки центар је давао неко своје посебно обележје: Антиохија, Александрија, Јерусалим, Рим и Константинопољ. Разлике су временом постајале драстичније.

     „Обично се узима да је дошло до поделе хришћанства на исток и запод 1054 године.... Трома центрима је опао утицај Антиохији, Александрији, Јерусалиму. Ова два велика центра Рим и Нови Рим су била у саставу Римског царства, где је од петог века цар столовао у Константинопољу....“ Професор је даље говорио о све већим разликама између ова два хришћанска центра а поготово у деветом веку, када више нису била под истом световном влашћу. У том периоду се хришћанство шири на Источне Словене. Неки Источни Словени су се раније упознали са хришћанством поготово они, који су се нашли на Балканском полуострву, кроз делатност Ћирила и Методија, када се на Балкану основао „посебан словенски културолошки круг у оквиру хришћанске цивилизације“. Професор је истакао огроман значај Бугарске у том времену, где је ширење хришћанства у деветом веку добило велики значај и подстрек за даље ширење на све Источне Словене. Предложио је да о томе говори његов колега др. Ђура Харди.


      Отац Варга је предложио да се направи музичка пауза између два предавања. За ту прилику позвао је двојицу музиканата, добре познаваоце украјинске песме. Представио је Стефана Семјанива из Сремске Митровице и Петра Закамарка из Инђије. Они су отпевали једну врло познату украјинску песму „Ридна мати моја“, уз Стефанову пратњу на хармоници. Песма је прозвучала јако лепо а већина присутних је певушила заједно са двојицом певача.


     Др. Ђура Харди је отпочео своје предавање изражавајући задовољство, што има могућност предавати пред овим широким аудиторијумом: „Говорићу о покрштавању Кијевске Русије... Ми историчари о покрштавању Кијевске Русије од стране кнеза Владимира Великог 988 године сматрамо доиста великим догађајем европске историје и догађај, који је имао велике последице на ток европске историје. Коначно то је био један велики цивилизацијски догађај у позитивном смислу, јер је овде реч о покрштавању безмало целе источне Европе. Јер те 988 године држава великог кијевског кнеза Владимира, касније прозваног Велики, простирала се од Карпата на западу до Каспијског мора на Истоку да Балтијског мора на северу па све до Крима и Црног мора на југу. А у њен састав у том тренутку улазила су бројна источнословенска племена али и друга племена и народи као Азовски Бугари, Хазари, Полошки Бугари, Јаси, Авани и многи други. На крају о значају и последицама тог великог догађаја 988 године говори и сведочи и ова заједница Русина и Украјинаца у Сремској Митровици. Град светог Димитрија, царска престоница у својој културној традицији баштини св. Владимира, што можемо видета на овој импозантној слици овде иза нас. Као предавач покушаћу да сведем покрштавање Владимира Великог на једну разумну меру. Ми ту тему на факултету обрађујемо две недеље.....
     Покрштавање једног народа у десетом веку, то је догађај као кад би у данашњем времену један народ ушао у Европску Унију. Али у то време „Европска Унија“ је била у Византији са престоницом Цариградом... То је била најмоћнија, најсупериорнија сила и држава тадашњег света. Много тога је она диктирала односе. Одлука Владимира да се покрсти од стране грчких мисионара, из Византијског Цариграда је једноставно везала целу Европу и све народе и државе, који су касније баштинили ту традицију за византијску или грчку традицију и њихов обред.
    Али као што рекох, покрштавање народа и држава пре свега је било политички чин, политичка одлука. У нашем случају то је било једно војно питање, једно дипломатско питање, које крунисано једним лепим династичким браком. Да се вратимо уназад, пре Владимира. Кијевским кнежевима кршћанство није било страно. Наиме Кијевска држава је настала још током деветог века на великом путу од Варјага до Грка. Ту државу су основали Варјази, скадинавски морепловци и ратници, пљачкаши, трговци, који су пловећи великим руским рекама трговали и освајали а крајњи циљ је била Византија. И на том путу су основали своју престоницу у већ постојећем кијевском граду и тако је постала Кијевска држава. У њен састав су улазила бројна племена. У то време ни русина, ни украјинаца, ни руса, ни белоруса, који баштине Владимира Великог још увек није било а сама Кијевска држава се називала руском замљом, једноставном речју „Рус“. Одатле је био изведен етноним Русија.

     Хришћанство у тој младој Кијевској држави, која је војно била доста јака, трговачки способна, није било страно. Већ Владимирова баба, велика кијевска кнегиња Олга је 956 године одлучила да се покрсти. И у том циљу она је предузела један велики пут у Цариград, где је била гошћа византијском цару Константину. Али њен народ и њена политичка врхушка није била спремна да се покрсти. Наиме, кијевски владари су, како је то бивало, кроз ту трговину, волели су и да освајају и пљачкају. А да су примели хришћанство онда су морали да буду у неку руку зависни од Византије. Тако да и Олгин наследник Свјатослав а касније и Владимир нису били спремни да се покрсте јер би то значило прекид ратовања и освајања великог плена на југу, а значило би и зависност од византајске цркве. 988 године код Владимира је стигло једно посланство, које је одредило даљи ток догађаја. У то време у Византији је био цар способан али млад и неискусан Василије II и он се тада нашао у врло тешкој ситуацији јер су се против њега побунила два велика генерала. Он је нашао једино решење у тражењу помоћи од Владимира Кијевског. Владимир, кад је видео ситуацију одмах је уочио да он ту може да профитира. Владимир је рекао Василију: „ја ћу ти послати своју војску да ти помогну а за узврат ја тражим твоју сестру, византијску принцезу за жену. Владимир је у том тренутку имао девет жена и живео као и сваки други варварски владар, раскошно и раскалашно. Грци су били добри дипломати поручили су Владимиру, нашавши се у врло тешкој ситуацији: „може, али ми не можемо дати нашу принцезу за варварина“. У византијском царству, премаљ традицији, било је три светиње, које није хтело другим државама да уступи. То је била царска круна, поседовање грчке ватре – једна врста оружја и треће ником нису желели да дају своје принцезе, јер им је то било испод части. Они су себе сматрали вишом расом а сви остали су били варвари. У тој ситуацији грци су условили покрштавањем. И доиста 988 године Владимир није пуно размишљао, предузео је све мере. Једна мера је била на бојном пољу. Послао је војску професионалну и добро наоружану, спасио цара Василија победивши у две битке. А друга мера је било што је свој народ одвео на реку Дњепар и силаском у реку тадашњи руски народ је био покрштен. Значи 988 године Владимир је крстио свој народ, своју државу. Када је прошла опасност у самој Византији онда се Василије тргао и рекао: „Е сад нећу да пошаљем своју сестру, византијску принцезу, јер ми је то испод ћасти.“ Онда је дошло до новог рата, византијско-руског 989 године. Владимир је био доста снажан и заузео је цео Крим, тадашњу грчку и византијску провинцију Ксетон, што је било од великог значаја јер са Крима Византија је трговала са целом источном Европом. Туде је пролазио и пут свиле из Кине и Индије. Када су изгубили Крим византијци су коначно пристали да пошаљу принцезу Ану, сестру Василија II Владимиру за жену. Тако је тих 988-89 година Владимир окрстио свој народ и увео своју државу у заједницу хришћанских земаља Европе.
     И да овде направим још једну дигресију. У тренутку, када је Василије II послао своју  рођену сестру Владимиру за жену, у исто време њу је такође тражио западни римски цар, немачки краљ Отон I, такође прозван Велики преко свог изасланства. Василије је на свом двору то посланство изсмејао и истерао, говорећи им да Византијци варварима не дају своје ћерке. Из овог епилога можемо рећи и пар речи о великим последицама покрштавања државе Владимира Великог у свету. Наиме кроз тај чин Владимир је везао целу Источну Европу за Византијску цивилизацију, литургију, традицију и кроз цео средњи век можемо пратити јако добре везе између Кијевске државе и Литванске кнежевине и Московске кнежевине а касније и царства са Византијом, која је временом ослабила и касније освојена од турака а њено наслеђе ће се преселити на исток и североисток Европе. Конкретно, у једанајстом веку Кијевска држава постаје писмена, стварају се прве црквене гњиге. Наследници Владимира Великог, његов син Јарослав Мудри гради Свету Софију у Кијеву, која и данас стоји и плени лепотом. Шири се писменост, шири се цивилизација, која ће Модитеран пренети на север Европе. Завршио би, хвала!“ 
     Отац Варга је захвалио професорима на занимљивом предавању а присутне замолио да постављају питања по овој теми.
     У том тренутку затражио је реч председник Националног Савета Украјинаца Србије Јозо Сапун. Он се захвалио свима што су дошли на обележавање овог великог јубилаја за украјински народ и остале источнословенске народе. Он је још приговорио предавачима зашто се у предавању користио етноним Кијевска Русија а не Кијевска Рус како је исправно. Остали народи су се формирали доста касније тог догађаја, и Руси и Белоруси.
     Др. Харди се потрудио да појасни: „Немојте да вас то узнемирава, то је етноним, који се користи у историјографији а уведен је у XIX веку. Ја својим студентама кажем да је Кијевска држава била држава племена. Само покрштавање је било сегмент, који је ујединио простор а ако узмемо чињеницу да су први руски кнежеви били пореклом варјази али су се јако брзо славинизирали и то нам говори да историја, поготово старија није тако једноставна. Нама у XX  и XXI веку све то изгледа друкачије. Појам Кијевска Русија па и Кијевска Рус није постојао. Они су уведени историчарима у историјографију. Кијевска држава се у почетку звала Кијевска земља. То руско име, које се односило на осниваче ширило се у свим правцима. У српској историјографији се говори Русија а односи се на Источне Словене, највише на украјинце, зато што је то њихова матична држава а онда и на Русе а о томе би могли да говоримо једном другом приликом.“

     Отац Варга је зажалио што на ову академију није могао доћи секретар Амбасаде Украјине Олександр Кириченко, који је већ одржао једно предавање на ту тему у Новом Саду.
     Стефан Семјанив је упитао како је настао назив „Рус“ (Русь).
     Одговара др Ђура Харди: „Владимир, кад је покрстио свој народ тамо је заснована најстарија кијевска књижевност, писменост и летописање. И све што сам до сада говорио ми заправо знамо на основу једног великог писменика монаха Нестора, кијевског монаха, који је око 1113 године напиао један врло значајан руски летопис у којем се прати настанак Кијевске Руси, државе народа али кроз призму владарске династије. Народ, који је засновао Кијевску државу звао се Рус а припадници тог народа звали су се русинима. Најстарији помен етнонима Рус имамо из 1051 године, када је наследник Владимира Великог Јарослав Мудри, који је донео први руски законик оно што је урадио много касније цар Душан код Срба. Јарослав је баштинећи словенску писменост византијаске, норманске и словенске традиције уобличио то у Новгороду. Исти тај владар је поставио за кијевског митрополита Илариона. Он је био русин а до тада грци су инсистирали да митрополит буде по правилу грк. Ту се први пут помиње етноним русин. Руски народ, русини временом се тај етноним шири. Треба имати на уму да стварање модерних народа није прича из средњег века, то је прича из XIX-XX века. Као што видимо настају неки нови народи баштинећи територију других народа. Тако да је ту ситуација доста комплексна. Али на срећу оно што је урадио Владимир је једнозначно а он сам је био пореклом норманин, варјаг – викинг, али већ његов отац носи прво словенско име Свјатослав. Ти оснивачи државе од легендарног Асколда, Дира, Рјурика брзо славенизирали. Са југа је дошла грчка цивилизација и тако је настала та славна Кијевска држава, коју су 1240 године срушили монголи после чега се није више опоравила на том терену већ у новом веку имамо неке друге политичке творевине.“
    Председник Националног Савета Украјинаца Србије је поставио још једно питање у вези наслеђа покрштавања Украјине у Источној Европи, где се јавља Московска патријаршија и преузима право.

     Покушао је да одговори др. Ђура Харди: "Када је 1240 године срушен Кијев, који у том тренутку био велики град, имао је 40 хиљада становника, преко 200 цркава, имао је Свету Софију, која била грађена од камена, Кијевску печерску лавру, која је садржала још 17 манастира. То је било једно цивилизацијско царство. Монголи су освојили Кијев и разорили га. Развалили су и цркву, коју је подигао св. Владимир Пресвете Богородице. На срећу Света Софија се сачувала до данашњег дана. Након тог периода црквена средишта се села на запад, у Галицију али кијевски митрополит Кирило II се везује за Моску, као нову престоницу на североистоку тако да московски кнежеви а касније и цареви једноставно држе код себе и црквену организацију и та рефлексија се може огледати и у данашње време, али ја о овом времену неби говорио.“ 
     Овде се укључио др. Ненад лемаић да још нешто појасни по том питању: „Ја бих још понешто додао. Савремени догађаји су увек неких политичких аспирација. Ја од мојих студената увек тражим да науче словенска племена на Балканском полуострву. Зато, да бих разбио код људи у главама, поготово код студената, јер ће они предавати многим ученицима, да би разбио ту једну шему модерног времена. Ми се овде на Балкану делимо на словенце, хрвате, бошњаке, србе итд, а у Средњем веку знамо за словенска племена (набраја многа племена...). Нека племена, која су нестала, а имамо модерне народе. Ми који смо припадници тих модерних народа волимо да верујемо да сви потичемо од једног заједничког народа и да смо ми сви уствари неки далеки рођаци. Истина је сасвим друкчија. Народи нису крвна категорија, народи су на првом месту културолошке и цивилизацијске категорије, обично настале на неком сличном језику. Један народ говори један језик али пре тога говорило се са много дијалеката. Књижевни језик је једна модерна категорија. Народи су културолоша категорија и ако тако будемо гледали на ствари нећемо гледати којем смо племену припадали. Ја не видим ништа лоше у том ако Руси, Белоруси, Украјинци и Русини у том крштењу налазе нешто за своју историју. То је лепо....Ово покрштавање 988 године, ко од модерних народа има право на њега? Свакако, највише украјинци јер се то десило у граду, који је данас центар Украјине, зашто не и Руси, зашто не и Белоруси, Србе, Јужне Словене. Ја сам у мом предавању спомнуо Ћирила и Методија, Бугарску државу. Словонско-бугарска култура је била изузетно важна да се пренесу традиције хришћанства на Источне Словене да ти огромни народи и бројна племена уђу у хришћански свет. Обликовали смо културу и она је заједничка а о злоупотреби културе би се могло много причати, Дали ови други, кад преузимају ту традицију дали раде то у најбољој намери, али није увек тако.

     За реч се јавио Петар Љаховић: „По мени, историја је наука, која се стално дорађује, преправља. Она највише дозвољава да се мења не као остале науке, које могу да напредују али не и да се мењају. Зато неби сад много говорио о историји. Историја се прави кроз време, вековима, углавном се прави много касније. Украјински народ или русински, сматрамо их заједничким народом, писаће своју историју, Руси ће писати своју историју, дали је она негде преплетена и какве међусобне везе имају, ја се неби упуштао. Ја нисам историчар али сам доста читао. Неби се са вама надмудривао, таман посла. Више ми пара уши тај назив. То никако не стоји јер у то време, када се дешавало то крштење постојала је Кијевска Рус (Русь), никако Русија. Можда је српским историчарима лакше рећи Русија већ Кијевска Рус (Русь), ако незнају да кажу то Русь због тог меког знака могу да кажу и Кијевска Рус... Онда није било Русије, била је Кијевска Русь. Проблем је мало и језичке природе, пошто је то јако слично, Русь, Украјинци за Русију кажу Росија, Руси за себе кажу Руссија са два „с“ без меког знака. Разлика постоји, јесте да кад ми мало површно погледамо, доста је слично па нам је лакше рећи Кијевска Русија али правилно је Кијевска Русь. Кад је било прослављање те велике годишњице сви медији листом су писали Кијевска Русија. Ви историчари и они, који се баве језиком да се покрене иницијатива да се исправи једна неистина. Нећу да улазим у дискусију када је настала Москва. О том питању ће многи историчари писати и временом ће то доћи на своје. Нас украјинце а вероватно и русине, да не кажем, вређа, али нам није пријатно да то слушамо. Кијевска Русија није била а у оно време најмање. Сад ми тако говоримо али то временом треба исправити. Ево нека крене иницијатива одавде вечерас да се то полако исправи. Време је пред нама.“
      Отац Варга се поново укључио: „Ја бих се поново вратио на онај чланак из оних руских новина, где су лепо написали Кијевске Руси, а не Кијевске Русије и то је правилно. Треба да завршимо. Први русинско-украјински владика Иларион је написао о Владимиру: „Вера је променила његов живот у корену. Он је своју веру живео делима и сведочанством. Читао је Свето Писмо и Реч Божја га је мењала у односима према другима. Он је први укинуо смртну казну и наставио да шири милосрђе на свом двору, Кијеву и целој држави. То крштење је прво променило њега, па његове најближе а потом и цео народ па се то после пренело и на остале Источне Словене“.

     Многи присутни на овом предавању су се захваљивали организаторима, што им је пружена прилика да присуствују тако занимљивом и садржајном предавању. А неки ће можда из свега реченог извући неке закључке и сазнања и можда о неким детаљима тог дела историје променити мишљење. Као што рекох у мом говору, историја се често пута исправља или преправља, зависно од тога ко је написао. Кроз време многе империје и царства су долизила и нестајала, али кад се историја једном искристалише остаје за сва времена. У другом случају кад историју пишу још увек живи народи, актери тих историјских догађаја није немогуће да се дође до праве и верне презантације тих догађаја.   



6 коментара:

  1. Администратор блога је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  2. Игор се сагласио да уклоним коментаре.

    ОдговориИзбриши
  3. Игор се сагласио да уклоним коментаре.

    ОдговориИзбриши
  4. Лепо, поучно, корисно. Похвале и за исцрпно препричани осврт на овај скуп. У том смислу бих предложио, и подстакао, да се у будуће овакве манифестације снимају и да се направи видеодокументација која би се поставила на YT или слично. Тим пре што данас то не представља велики изазов јер је техника којом би се то остварило лако доступна. На тај начин би оваква предавања, и сличне поучне теме и дискусије, биле доступне ширем кругу људи: и у географском смислу, али и у временском (моћи ће да виде и они који тек треба да дорасту).
    Свако добро!

    Бранко

    ОдговориИзбриши