недеља, 22. децембар 2013.

Святий Миколай у церкві Вознесення Господнього у Сремській Митровиці

     У неділю, 22 грудня 2013 р у грекокатолицькій церкві Вознесення Господнього у Сремській Митровиці.
     Святий Миколай ні цього року не забув про добрих дітей з грекокатолицької парафії з Сремської Митровиці. Він цими днями мав дуже багато праці бо добрих дітей є в цілому світі і доки він відвідав всіх, мусів троха запізнитися до Сремської Митровиці. Але добрі діти терпеливо його чекали.


     У неділю після Служби Божої прийшов св. Миколай до нашої парафії. Наповнилася церква діточками, які хотіли показати св. Миколаю що вони гарного навчилися від його останнього приходу. Перше Марія Ляхович прочитала «Лист до Миколая» а Ання Лещук і «Горлиці» заспівали пісню «Ангели з Небес».


     Святий Миколай, почувши таку гарну деклямацію і пісню, зараз зайшов до церкви у супроводі ангола, якого виконував Неманя Жіванович. Зайшли у церкву і св. Миколай сів троха відпочити і запросив дітей ще так гарно деклямувати і співати гарних пісень. Олександра Ляхович наявлювала хто що буде виконувати. Теодора Ванчик сказала вірш «Небо», Ірена Ванчик сказала вірш «Дитячий сон», Анастазія Лотоцька заспівала пісню «Тиха нічка», Ання і Бояна Лещук сказали вірш «Зайчик чекає», Івана Кривошия прочитала вірш «Вже зима», Александар Нуждіч сказав вірш «Псалм», Діти-учні з Лачарку заспівали дитячі пісні «Українська абетка» і «Рахування», Міліца Станковіч сказала вірш «Як батьки поучують дітей». Програма була все кращою а св. Миколай уважно слухав і придивлявсю в тих дітей, які із запалом старалися виконати свою частину чим краще. Програма йшла далі. Валентина Налесник заспівала пісню «У серця формі», Валентина, Марія і Анастазія заспівали пісню «Люблю тата», Дитячя музична студія «Горлиці» заспівала пісню «Дякуємо». І на кінці всі діти разом заспівали так знану пісню до св. Миколая «О, хто, хто Миколая любить» а св. Миколай зачав  розкривати свою велику сумку, в якій було багато гарних пакуночків із солодощами.






    Парох о. Владислав ще раз привітав св. Миколая у нашій церкві, подякував йому, що не забув на наших дітей, привітав всіх присутніх, дітей і батьків а окремо привітав дорогого нам гостя, Посла Канади у Сербії Романа Ващука з сімєю.
     Святий Миколай перше довго розповідав про своє життя на землі, від дитячих літ аж по той час, коли став патріархом і коли помагав бідним дітям. Так і зараз св. Миколай продовжував обдаровувати добрих дітей і запрошував дітей до себе і дарував їм пакуночки, інші йому подавали, щоб він дуже не змучився, бо йому треба йти далі, відвідати ще багато дітей.

     У програмі брали участь діти, які навчаються української і русинської мов і дитяча музична студія Горлиця. Учнів приготовили учітельки русинської мови Моніка Абоді і української Славка Канюга і Надія Ляхович. Не треба окремо наголошувати, що вже роками, роль св. Миколая виконує Фетко Канюга. На кінці всі разом зробили фотографію на пам’ятку.


понедељак, 2. децембар 2013.

Неоєрейське Богослужіння у Сремській Митровиці

     1. грудня 2013. р. у грекокатолицькій церкві Вознесення Господнього, у Сремській Митровиці відслужено неоєрейське Богослужіння. Служив молодий священик о. Ігор Вовк з Вербасу. Він висвятився на священика у Вербасі 29. вересня 2013. р. Тої неділі на Службу Божу зібралося гарне число вірних, бо знали, що буде служити неоєрей а це добра нагода привітати молодого священика і побажати йому успішної праці на Божій ниві. Всі бажають впізнати нового священика, як співає, яку проповідь виголосить а деякі використали і висповідатися саме при молодому священику.
     На початку Служби Божої домашній парох о. Владіслав Варґа привітав неоєрея о. Ігора Вовка і сказав пару речень про молодого священика. Отець Ігор є з священичої родини. Він син о. Ярослава Вовка і брат о. Зеновія Вовка. Зараз є розпоряджений бути капеланом у Рускому Керестурі. Крім привітань і гарних побажань, о. Владислав наголосив, що молодому священику потрібно помогти і фінансово, а це вже звичай у наших парафіях і люди стараються пожертвувати на тацу більше ніж звичайно.



   Зараз по тім приступило троє дітей і з гарними словами і квітами привітали о. Ігора у нашій парафії. Службу Божу провадив неоєрей о. Ігор а сослужував о. Владислав.
    Проповідь виголосив о. Ігор а говорив про потребу христіян свідчити про віру але добрими прикладами і любовю і доброчинством до ближніх. Найголовніше, що віра мусить бути щирою а ні просто механічно приходити до церкви а у справжньому не жити по христіянське.



     На закінченні Богослужіння вірні відспівали о. Ігору многоліття а на кінці о. Ігор уділив всім вірним неоєрейське благословення а на пам’ятку ділив образки, на яких писало: «Браття, я не вважаю, що вже осягнув мету... я до неї стремлю... та до чого дійшли ми, у тому поступаймо далі. (Филип. 3. 13. 16)»



     Після Служби Божої всі зайшли іще до церковного залу, де люди могли ще ближче впізнатися з о. Ігором Вовком в спілкуванні і закускою, яку приготовили жітки з парафії.

     Бажаємо отцю Ігору Вовку, щоб Бог дав йому сили і витривалості у цій відповідальній праці водити людей на праведній дорозі до Бога і на збереженні нашої малочисельної громади у Сербії! 

уторак, 22. октобар 2013.

Поховано Бориса Небесного

     18 жовтня 2013 року на Новому цвентарі у Новому Саді поховано Бориса Небесного. І справді показалося, що Борис був великою людиною. Людей, які прийшли віддати пошану і одночас і подяку, було на похороні дуже багато. Всі відчували велику втрату і на всіх обличах було видно, що їм жаль, що така вартісна людини не буде більше між нами.
     Перед самим похороном о. Дарко Рац відслужив панахеду і сказав проповідь, яка годиться одному священику. Від української громади Сербії прощальне слово сказав Василь Дацишин. Він виголосив дуже гарну і чутливу промову: 





«Сумна і шановна громадо, ми сумні бо прощаємося з нашим дідом Борисом, що він більше разів, пишаючись, говорив про свою нову і постійну роль.
    Ми пишаємося тим що пізнавали його, жили поруч з ним, боролися на житєвому і громадському шляху. Пишаємося бо ми були в змщзі проглинути хоч одну частину його великого житєвого досвіду, від авторетитної особи, інтегрітетного і чесного життя. А на житєвому шляху нашого Борися було і грози і сонця, вітру і бурі.
     Наш дід, друг, чоловік і батько Борис Небесний народився у селі Лісковац біля Босанскої Ґрідішки 5 новембра 1937 року від батька Грегорія, ремісника бондаря і мами Іріни (Ярени – як її звали) швеї. По смерті мами, коли мав півтора року, у четвертому році залишається і без батька, якого забили у таборі смерти Ясеновці. Відростав у діда Кирила і бабці Тетяни у воєному і повоєному дитинстві.
     По закінченні початкової школи продовжує навання у Банялуцькій реалці, пороживаючи як дитина загеблого борця у інтернаті. Літні вакації проводить з бабцею, дідом і цьоцею Катариною.
     На студіях на економічному факултеті у Білгороді початком шісдісятих років впізнає свою дружину Надушку, з якою провів гарні десятьріччя. Цього року у сернні вони святкували ювілей 50 років подружнього життя.
     Закінчивши економський факультет як стіпендист, починає працювати, перше у «Мілану Блаґоєвечу» у Смедереві, але дуже щвидко вже 1953 року разом з дружиною приходить до Інджії на посаду комерційного а тоді і на десятерічну посаду генерального директора підприємства «Укус» у Інджії.
     У Інджії народилися сини Саша і Ігор.
     1979 року був посавлений за помічника голови Комітету міжнародної співпраці у Виконавчій Раді Скупштини АК Воєводини і тут залишається до відходу на пенсію.
     За свою працю отримав більше визнань, публікував праці у фахових журналах і газетах, виробляв проекти з котрих один отримав плакету Союзного Заводу за покращення ренку.
     Але він не робив тільки одну формальну працю. Українська громада йому дуже вдячна на його пожертовності та далекоглядному мисленні, яке всі разом гідно носили перше на досягненні рівня активності громади а потім і розвитку. Борис Небесний дав сутєвий внесок праці Товариства української мови, культури і літератури Воєводини, сьогодні Товариство Просвіта, де роками був носієм активності, увторетит, біля чиїх ідей ми гуртувалися. Окремо виділяється його тривка і послідовна ідея перспективи засновання і розвитку Української Національної Ради, у якій ділив з ними добро і менше добре, а окремо виділявся на полі розвитку освіти, де поставив неабеякі основи для реалізації програми Літніх шкіл україністики для дітей і молодих. Окремо виділяємо його досліднецький дух у дослідженні виявлення і презентації своїх коренів і цілої української громади нашої країни і околиці, яке сформував у  вигляді історичного перегляду життя українців на цих просторах. Таква праця нашого друга Бориса Небесного залишиться тривким джерелом і основою для подальшого дослідження. Обов’язково мусимо наголосити і його активну участь у заснованні і праці редакції часопису «Українське слово, а окремо на його підтримці у заснованні одної з найважніших установ української громади Газетно-видавчу установу «Рідне слово».
     Борис Небесний один із засновників Сербсько-українського товариства у Новому Саді, був активним членом презідії, а окремо виділяється його активність у організованні і презентації сербсько-українських звязків, що презентувалося у формі міжнародних симпозіїв або конференцій. Великий організаторський досвід Бориса Небесного додавало справжній авторитет праці цих інституцій, а одночасно плекало той дружні, доброзечливі відносени у організаціях, що впливало позитивно.
     Для сім’ї і родини Борис Небесний був сильним стовбуром у чиїх гіллях всі знаходили безпечне місце зробити собі гніздо. Ділив без устягання. До нього приходили за порадою і словом потіхи, поміч у труднощах. І виробляв і працював з деревом, бо як мав звичку сказати, батьківський боднарський ген.
     1933 року міняє фах і постійно кваліфікується на заслужену посаду діда для всіх, нових і старих друзів і отримує онука з його ім’ям.
    За ним залишаються безпорадно засмучені його дружина Надушка, сини Саша і Ігор, онук Борис та невістка Тамара.
    Борис Небесний шанував і свою рідну мову. Українська громада прощається з Борисом. Дякуємо за те, що зробив для усіх нас, як подяку нашим предкам, та за те що зробив особливо для наймолодших діточок.
     Борис Небесний приєднався до небесного хору наших визначних людей, якими були о. Стефан Пітка, Василь Стрихалюк, Андрій Головчук, Іван Терлюк та інші особи, що навіки вписалися добрим словом до книги незабутньої.

    Борис, дякуємо тобі на щирості, доброму слові! Спочивай у Господі!»


четвртак, 17. октобар 2013.

100 номерів «Рідного слова»

      У «Віснику» Товариства «Коломийка» друкованому у місяці грудні 2004. році я тоді вже писав про намагання, щоб у нас, для українців Сербії заснувати україномовну газету. Вже були активності у заснуванні Газетно Видавничої Установи «Рідне слово». Засновником тої важливої установи була Національна Рада а фінунси мали отримуватися від Виконавчої Ради Воєводини. Вже був написаний Статут установи, оформлена Керівна рада і мав ще бути обраний директор.
     Я з великим нетерпінням очікував того дня, коли в руках триматиму перший номер нашої газети. Я знав скільки інформування є важлевим для збереження національної свідомості. З тої причини я редагував інформаційник нашого товариства «Вісник». Він багато поміг, щоб активність товариства розвивалася і прогресувала.
     Михайло Фірак, перший редактор газети «Рідне слово» з 1933. року, у одному тексті писав: «Слово може гірше посічи ніж меч». Та ще більшу силу має писане слово у книжках і газетах.
     Я знову писав про цю тему у «Віснику» з  місяця лютого 2005. року. У намаганні, щоб українці Воєводини мали газету на українській мові, вже зроблені деякі кроки вперед. Газетно видавча установа «Рідне слово» вже має свій Статут, тимчасову Керівну раду, тимчасового директора у особі Євгена Кулеби і заєрестрована в Суді 4 лютого 2005 року.
    Нам прийшлося чекати іще пару місяців, щоб взати в руке перший номер нашої газети. Було труднощів отримати перші гроші від Виконавчої Ради а все інше вже було готове до праці. І  коли в червні кошти отримано в липні вийшов перший номер газети.
     У мене повне серце, газета гарна, написана українською, пишуть про нас, про знайомих, на знимках знайомі обличча. Я і раніше любив читати українську літературу: книжки, часописи, газете, але це було щось інше, це була наша газета. Я також радів, що зможу писати і друкуватися у нашій газеті, бо до тепер цього не було. Я писав а не мав де друкувати, тому і займався «Вісником».
     Євген Кулоба в той перший час виконував посаду директора і головного редактора. Він ще на якей спосів випросив приміщення для редакції у Кулі. Це приміщення і сьогодні користається.
     Як тяжко було почати, але один раз як справа порушилась з місця, то далі вже йшло. Було і труднощів але найголовніша мета осягнута. Ми кожного місяця отримували нашу газету. Читали про минуле наше і нашого народу, про сучасне і про майбутнє. Читали ми про історію нашого народу, про політику, про літературу, про культуру, про звичаї. Ми читали про наших предків, про наших сусідів, про наші парафії і наші культурні товариства.
    З певністю можемо сказати, що наша газета дуже добре виконувала своє завдання а ми з того стали більш інформованими, стали мудрішими, стали сильнішими.
     Це все пишу з нагоди, що наступний номер газети «Рідне слово» буде сотий і саме собою це вже великий успіх. Крім сто номерів газети, видавча установа «Рідне слово» почала видавати і часопис для дітей «Соловейко», річні «Календарі» і «Слово» і іще деякі видання. Як я бачу цю справу, «Рідне слово» як установа найкраще від усіх інших наших установ виповнює своє завдання.



     Ми мусимо зберігати цю нашу газету, щоб вона виходила довго, довго, бо доки вона виходить, знатимимо що і ми існуємо. Слід подякувати людям, які так багато вложили труду і жертви, щоб газета дійшла до сотого номеру.

    І на кінці вітаю Газетно видавчу установу «Рідне слово» з сотим номером газети і бажаю довгого існування і плідної праці! 

среда, 16. октобар 2013.

Упокоївся Борис Небесний

Борис Небесний
5. листопада 1937. – 15. жовтня 2013. 



     Борис Небесний народився 5 листопада 1937 року у Босанській Ґрадішкі, Босня і Герцеговина. Ґімназію закінчив після ІІ Світової війни у інтернаті у Босанській Ґрадішкі.
Зараз іще не знаю про його дальше навчання, але коли я його впізнав 1997 року, він мав титул маґістра і був на високій посаді у Виконавчій раді Автономного Краю Воєводини.
      Шукаючи по матеріялах, яких маю, знаходжу, що Борис Небесний був у редакції «Українського слова» (часопис у виданні Товариства української мови, літератури і культури Воєводини, пізн. засвоїло назву «Просвіта» з Нового Саду) з першого номера. У тому ж першому номері «Українського слова» 1966 року Борис Небесний написав текст «Нова батьківщина». У «Українському слову» № 2, 1997 року Борис Небесний написав  тексти: «Початкове життя переселенців до Боснії» та «Пошукаймо спільні корені».
     4 травня 1997 року організовано Річні збори Товариства української мови, літератури і культури Воєводини («Просвіта»). Борис Небесний тоді вже був в призідії Товариства. Він забеспечив для зборів великий зал Виконавчої ради Воєводини.
     Я тоді перший раз стрінувся з ним а після того вже стрічалися частіше, бо і я зачав приходити на засідання призідії Товариства у Новому Саді.
     Вже 29 червня того року поїхала делегація Товариства на Україну навязувати контакти для співпраці. В делегації були Борирс Небесний, о. Стефан Пітка і я. Делегація тривала до 3 липня.
     У «Українському слові» № 3 з 1997 року Борис Небесний написав тексти: «Делегація Товариства в Україні» і «Стежками предків – шукаємо свої корені».
     У «Українському слові» № 4 з 1997 року Борис Небесний написав текст: «Про культурно-просвітне співробітництво».
     У «Українському слові» № 5 з 1998 року Борис Небесний написав тексти: «Слідами переселення – Українці у Босні до ІІ Світової війни» і «Переселення - наша доля».
     У «Українському слові» № 6 з 1999 року Борис Небесний написав текст: "Українці Інджії".
     Тоді прийшов час, коли у Товаристві зрозумілося, що необхідно організувати навчання української мови для наших дітей. Борис Небесний тоді був впливова особа у Виконавчій Раді Воєводини і в добрій мірі, заслуга його, що наступних чотири роки у Сербії організовано Літні школи українознавства.
     Перша Літня школа відбувалася у хотелі Електровоєводини на Фрушкій Горі з 16 липня по 16 серпня 1998 року. Борис Небесний був у Шкільній раді.
     У «Українському слові» № 8 з 2000 року Борис Небесний написав текст: «Надзвичайна росповідь про Новоасдські мости».
    3. Літня школа відбувалася з 2 по 16 липня у шкільному інтернаті у Бачкім Петровці. Ця школа відбувалася у дуже добрих умовах а знову завдяке Борисові Небесному бо він забеспечив, щоб це платила Виконавча Рада Воєводини.
     3. Всесвітній форум українців відбувся  з 18 по 21 серпня 2002 року у Київі. Брали участь Борис Небесний і о. Стефан Пітка.
     У «Українському слові» № 9 з 2002 року Борис Небесний написав тексти: «Успіх наперекір клопотам Перша частина четвертої літньої школи україністики «Просвіта» у Сремській Митровиці»  і « Рідне село – святиня – Церовляни колись і сьогодні».
     Тої осіні організовано і другу частину літньої школи, тобто організовано поїздку наших людей на екскурсію по Україні. Їхало 50 наших людей ф екскурсія тривала десять днів. Організаторми були о. Стефан Пітка і Борис Небесний.
 2003 року збералися підписи для організування Національної ради для українців Сербії. Щоб це перейшло успішно і українці вибороли право мати свою Національну раду багато власного труду і впливу вложив і Борис Небесний. Електорськими зборами, які відбулися 17 травня 2003 року головував саме Борис Небесний.
     Одна велика справа зроблена Борисом Небесним. Він написав текст про всі дотеперішні переселення українців на простори колишньої Югославії і це обявлено на інтернет сторінці:  http://www.rastko.rs/rastko/delo/11869
     Також можна прочитати цікавий текст з інтервю Бориса Небесного для україномовної газети «Час і події» з Чикаго (США): http://www.chasipodii.net/article/4072/
     Тепер коли пан Борис Небесний впокоївся, слід іще раз сказати, що він впродовж кількох років дуже старався покращити стан нашої громади у Сербії. Багато того і зробилося. Організація і фінанасування Літніх шкіл україністики у Сербії. Заснування часопису Товариства «Українське слово» і багато чого корисного висліджував і писав у тому ж часописі.Багато зусиль вложив, щоб у наших осередках почалося з навчанням української мови у початкових школах. І іще додамо про заснування Національної Ради Українців Сербії.


     Нехай від усіх нас Йому буде велика подяка. Нехай спочиває у Господі! 

недеља, 22. септембар 2013.

1700 років Міланського Едікту

В неділю 22 вересня 2013 року у Сремській Митровиці відзначили річницю Міланського Едікту
     Святу Літургію і процесію передводив Патріярх Сербський Іріней. Центральна подія річниці Міланського Едікту у Сремській Митровиці, у суботу і неділю 21 і 22 вересня організувала Сербська Православна Церква, інституції міста і Завод збереження пам’ятників культури.
     У неділю о 9 год і 30 хвилин почалася Архерейська Служба Божа, яку служив Патриярх Сербський Іріней, а після того відбулася процесія до базіліки св. Димитрія, в чисть Константина Великого, який 1700 років тому подав волю хрестиянському світі.



    У тих церковних відзначеннях було дуже багато владик, священиків, моніхів і монахинь і багато прочан з дальших і ближчих місцевостей.


     Було також багато домашніх людей а між ними було бачити і вірних з грекокатолицької церкви Вознесення Господнього з Сремській Митровиці. У літургійній частині до багатьох священиків прилучився і парох о. Владіслав Варґа.

     Крім церковного відзначення цього великого ювілею було іще інших маніфестацій, які організовано у інституціях культури і музеях. Для молоді було організовано концерт на центральній площі міста популярної групи «Леґенде».

     З нагоди 17 століть створення едікту про вірську толеранцію, з яким хрестиянство отримало рівноправність у римському світі, у Музеї Срему організовано виставку «Хрестиянство у Сірміумі – з нагоди Міланського едікту 313. року.
     Виставку відкрито у суботу 21 вересня у Лапідаріюмі Музею Срему, присвячена цій події і про наслідки, які залашала у Сірміумі.

     На виставці представлено 40 експонатів повязаних з ранохрестиянським періодом а окрему увагу присвячується чотирмя репліками надгробних плет, оргінали котрих знаходяться в Археолошкому музеї Заґребу.

Академія – історичний урок про Хрещення Київської Русі – України



     31 вегесня 2013 року, в залу грекокатолицької парафії Вознесення Господнього у Сремській Митровиці.
     Тому, що цього року відзначається 1025 річниця хрещення Київської Русі – України київським князем Володимиром Великим центральне відзначення у столиці України Києві, у Сремській Митровиці відбулася академія з тої ж нагоди.
     Академію – історичний урок організувала грекокатолицька парафія в особі пароха о. Владіслава Варґи у співробітництві молодого історика Дарка Тура з Сремської Митровиці. На академію були запрошені як викладачі двох емінентних істориків д-р Ненад Лемаіч з Сремської Митровиці і д-р Дюра Харді з Нового Саду. Гостями академії запршені представники міського уряду, серпської православної церкви, української і русинської Національних рад, грекокатолицькі священики і сестри з інших парафій. Представники місцевих українського і русинського культурних товариств. Представники різних масмедій та всіх зацікавлених.
     У домовлений час парафіальний зал наскрізь поповнився. Перший взяв слова організатор о. Владислав Варґа.
     Отець Варґа насамперед привітав сремського декана о. Михайла Режака, додавши, що він у добрій частині сажлужений за будову церковного залу а також і що на стіні висить велика картина «Хрещення Русі – України» і всіх вже згаданих. Він пропонував, щоб академію розпочати молитвою. Піснею до св. Володимира, яку відспівали чесні сестри Служебниці. Отец Владислав далі говорив: «Святий Володимир є нашим апостолом – рівноапостолом, великим князем, котрий похрестив великий народ, Київську Русь. Нещодавно прочитав в одній російській газеті що написали що це було Хрещення Київської Русі. Місцеві це перекладають як Росія і нормальним є, що деякі тоді питаються: «А ким тоді ми, русини і українці?» Цей рік повний ювілеїв, 1700 років «Міланського едікту», коли всі християни отримали волю, також святкуємо 1150 років Кирила і Мефодія.... Чію віру завів св. Володимир, католицьку, православну або грекокатолицьку? Всі сказали б «нашу». Всі присвоюють св. Володимира. Українці кажуть, що це був їхній княз. Русини у Куцурі на вівтарі вклали герб «тризуб» св. Володимира і написали: «Святий Володимире, зберігай свій народ!» На одному сімпозії я чув від одної російки як сказала, що св. Володимир був Російський князь. Значить, що св. Володимир повязує багато народів.
     Молодий історик Дарко Тур представив своїх старших колегів . істориків . викладачів на Філосовському Універсетиті у Новому Саді. Він передав їм слово. Найперше викладав д-р Ненад Лемаіч про початки християнства а про саме Хрещення Київської Русі і як до того прийшло і наслідки того великого чину говорив д-р Дюра Харді.
     Два історики дуже цікаво розказували історію на один цікавий спосіб і зрозумілий для всіх. Коли вони закінчили і інші мали нагоду дещо запитати або і самі щось додати. Було чути питання чому говорится «Київська Росія», як настав етнонім «Русь» тощо....
      На половині уроку о. Владислав пропонував послухати одну українську пісню. Стефан Семянів з Сремської Митровиці і Петро Закамарок заспівали пісню «Рідна мати моя».
      Отець Варґа на кінець іще додав кілька слів: «Перший русинсько-український владика Іларіон написав про св. Володимира: «Віра змінила його життя з кореня. Він свою віру жив через діла і сводоцтвом. Читав Святе Письмо і Слово Боже його змінювало у відношенні до ближніх. Він перший скасував кару смертю і продовжив розширювати милосердя на своїм дворі, Києві і цілій державі. Це хрещення перше змінило його, тоді його найближчих, ціле місто, цілий нарід а це пізніше перенеслося на всіх Південих Словян.

     Багато присутніх на цій академії дякували за запрошення, за те, що мали нагоду бути на такій цікавій події, на цікавому історичному уроці. Деякі і дещо нового  навчили про цю значну подію.      

недеља, 1. септембар 2013.

Академија – предавање на тему „Покрштавање Кијевске Руси-Украјине“

     31. аугуста, у црквеној сали грко-католичке цркве Вознесења Господњег у Сремској Митровици.
     Пошто се ове године слави 1025. годишњица покрштавања Кијевске Руси-Украјине од стране кијевског кнеза Владимира Великог централним обележавањем у престоници Украјине Кијеву, у Сремској Митровици се одржала академија истим поводом.
     Академију – предавање је организовала грко-католичка парохија тј. парох о. Владислав Варга у сарадњи са младим историчарем Дарком Туром из Сремске Митровице. На академију су позвали као предаваче два еминентна историчара, др. Ненада Лемаића из Сремске Митровице и др. Ђуру Хардија из Новог Сада. Као гости академије били су позвани представници градске управе, српске православне цркве, украјинског и русинског Националних савета, грко-католички свештеници и часне сестре из других места, представници сремскомитровачких украјинског и русинског културних друштава, представници разних медија и сви заинтересовани.

     У договорено време парохијска сала је била дубке попуњена. Први је узео реч домаћин о. Владислав Варга.





     Отац Варга је најпре поздравио сремског декана о. Михајла Режака, напоменувши да је он у доброј мери заслужан за изградњу црквене сале а такође и за велику слику на зиду „Покрштавање Руси-Украјине, а затим и остале, већ поменуте. Он је предложио да се почне са молитвом, песмом у част св. Владимира, коју су отпевале часне сестре Служебнице. Отац Владислав је говорио: „Свети Владимир је наш апостол; равноапостол, велики кнез, који је крстио велики народ, Кијевску Рус (Русь), или како неки кажу Кијевску Русију. Недавно у новинама руским је написан један чланак у којему су јасно написали да је то било Хрешчења Кијевске Руси. Овдашњи то преведу као Русија и нормално да се неки онда питају: „А што смо онда ми, русини и украјинци?“. Ова година је пуна јубилеја, 1700 година „Миланског едикта“, кад смо сви кршћани добили слободу, а такође славимо 1150 година Ћирила и Методија....... Чију веру је увео св. Владимир, католичку, православну или грко-католичку? Сви би одговорили „нашу“. Сви својатају св. Владимира, украјинци кажу да је то био њихов кнез, русини у Куцури су на олтару урезали грб „трезуб“ св. Владимира и написали: „Свети Владимире, чувај свој народ!“. На једном сипозијуму сам чуо од једне рускиње како каже да је св. Владимир био руски кнез. Значи да св. Владимир повезује многе народе.“



     Дарко Тур је такође поздравио уважене госте и све присутне. „Поздрављам све присутне на овом обележавању јубилеја покрштавања Кијевске државе.  Идеја је дошла од ове слике на зиду, коју је насликао Силвестер Пушкаш 2009 године, а која представља Крштење Кијевске Руси..... Поводом ове годишњице одлучили смо да позовемо професоре са Филозофског факултета у Новом Саду др. Ненада Лемаића и др. Ђуру Хардија, професора опште историје и експерта за Кијевску Русију. Предајем реч професору др. Ненаду Лемаићу.“

Историчари: Дарко Тур, др. Ненад Лемаић и др. Ђура Харди
     Др. Ненад Лемаић је поздрављен аплаузом. „Све вас поздрављам. Изузетна ми је част, што сам овде вечерас. Сећам са кад смо пре 25 година обележавали 1000 година овог истог догађаја..... Догађаји из прошлости веома утичу на оно, што нам се догађа данас. Има ствари, које изгледају врло битне, онда се покаже да су историјски безначајне. З друге стране, нешто, што можда није изгледало да ће имати тако велике последице, покаже се од изузетног значаја за развој друштава, народа и цивилизација.Један од специјално великих догађаја словенске историје везан је за покрштавање Источних Словена пре 1025 година. О томе ће више говорити мој колега Ђура Харди а ја би кренуо мало раније, неколико векова раније од почетка хришћанства......“  Др. Лемаић је врло занимљиво говорио о настанку хришћанства, као доминантној светској цивилизацији, како се оно ширило преко пет врло значајних центара, који су тежили да иду својим путем. Сваки центар је давао неко своје посебно обележје: Антиохија, Александрија, Јерусалим, Рим и Константинопољ. Разлике су временом постајале драстичније.

     „Обично се узима да је дошло до поделе хришћанства на исток и запод 1054 године.... Трома центрима је опао утицај Антиохији, Александрији, Јерусалиму. Ова два велика центра Рим и Нови Рим су била у саставу Римског царства, где је од петог века цар столовао у Константинопољу....“ Професор је даље говорио о све већим разликама између ова два хришћанска центра а поготово у деветом веку, када више нису била под истом световном влашћу. У том периоду се хришћанство шири на Источне Словене. Неки Источни Словени су се раније упознали са хришћанством поготово они, који су се нашли на Балканском полуострву, кроз делатност Ћирила и Методија, када се на Балкану основао „посебан словенски културолошки круг у оквиру хришћанске цивилизације“. Професор је истакао огроман значај Бугарске у том времену, где је ширење хришћанства у деветом веку добило велики значај и подстрек за даље ширење на све Источне Словене. Предложио је да о томе говори његов колега др. Ђура Харди.


      Отац Варга је предложио да се направи музичка пауза између два предавања. За ту прилику позвао је двојицу музиканата, добре познаваоце украјинске песме. Представио је Стефана Семјанива из Сремске Митровице и Петра Закамарка из Инђије. Они су отпевали једну врло познату украјинску песму „Ридна мати моја“, уз Стефанову пратњу на хармоници. Песма је прозвучала јако лепо а већина присутних је певушила заједно са двојицом певача.


     Др. Ђура Харди је отпочео своје предавање изражавајући задовољство, што има могућност предавати пред овим широким аудиторијумом: „Говорићу о покрштавању Кијевске Русије... Ми историчари о покрштавању Кијевске Русије од стране кнеза Владимира Великог 988 године сматрамо доиста великим догађајем европске историје и догађај, који је имао велике последице на ток европске историје. Коначно то је био један велики цивилизацијски догађај у позитивном смислу, јер је овде реч о покрштавању безмало целе источне Европе. Јер те 988 године држава великог кијевског кнеза Владимира, касније прозваног Велики, простирала се од Карпата на западу до Каспијског мора на Истоку да Балтијског мора на северу па све до Крима и Црног мора на југу. А у њен састав у том тренутку улазила су бројна источнословенска племена али и друга племена и народи као Азовски Бугари, Хазари, Полошки Бугари, Јаси, Авани и многи други. На крају о значају и последицама тог великог догађаја 988 године говори и сведочи и ова заједница Русина и Украјинаца у Сремској Митровици. Град светог Димитрија, царска престоница у својој културној традицији баштини св. Владимира, што можемо видета на овој импозантној слици овде иза нас. Као предавач покушаћу да сведем покрштавање Владимира Великог на једну разумну меру. Ми ту тему на факултету обрађујемо две недеље.....
     Покрштавање једног народа у десетом веку, то је догађај као кад би у данашњем времену један народ ушао у Европску Унију. Али у то време „Европска Унија“ је била у Византији са престоницом Цариградом... То је била најмоћнија, најсупериорнија сила и држава тадашњег света. Много тога је она диктирала односе. Одлука Владимира да се покрсти од стране грчких мисионара, из Византијског Цариграда је једноставно везала целу Европу и све народе и државе, који су касније баштинили ту традицију за византијску или грчку традицију и њихов обред.
    Али као што рекох, покрштавање народа и држава пре свега је било политички чин, политичка одлука. У нашем случају то је било једно војно питање, једно дипломатско питање, које крунисано једним лепим династичким браком. Да се вратимо уназад, пре Владимира. Кијевским кнежевима кршћанство није било страно. Наиме Кијевска држава је настала још током деветог века на великом путу од Варјага до Грка. Ту државу су основали Варјази, скадинавски морепловци и ратници, пљачкаши, трговци, који су пловећи великим руским рекама трговали и освајали а крајњи циљ је била Византија. И на том путу су основали своју престоницу у већ постојећем кијевском граду и тако је постала Кијевска држава. У њен састав су улазила бројна племена. У то време ни русина, ни украјинаца, ни руса, ни белоруса, који баштине Владимира Великог још увек није било а сама Кијевска држава се називала руском замљом, једноставном речју „Рус“. Одатле је био изведен етноним Русија.

     Хришћанство у тој младој Кијевској држави, која је војно била доста јака, трговачки способна, није било страно. Већ Владимирова баба, велика кијевска кнегиња Олга је 956 године одлучила да се покрсти. И у том циљу она је предузела један велики пут у Цариград, где је била гошћа византијском цару Константину. Али њен народ и њена политичка врхушка није била спремна да се покрсти. Наиме, кијевски владари су, како је то бивало, кроз ту трговину, волели су и да освајају и пљачкају. А да су примели хришћанство онда су морали да буду у неку руку зависни од Византије. Тако да и Олгин наследник Свјатослав а касније и Владимир нису били спремни да се покрсте јер би то значило прекид ратовања и освајања великог плена на југу, а значило би и зависност од византајске цркве. 988 године код Владимира је стигло једно посланство, које је одредило даљи ток догађаја. У то време у Византији је био цар способан али млад и неискусан Василије II и он се тада нашао у врло тешкој ситуацији јер су се против њега побунила два велика генерала. Он је нашао једино решење у тражењу помоћи од Владимира Кијевског. Владимир, кад је видео ситуацију одмах је уочио да он ту може да профитира. Владимир је рекао Василију: „ја ћу ти послати своју војску да ти помогну а за узврат ја тражим твоју сестру, византијску принцезу за жену. Владимир је у том тренутку имао девет жена и живео као и сваки други варварски владар, раскошно и раскалашно. Грци су били добри дипломати поручили су Владимиру, нашавши се у врло тешкој ситуацији: „може, али ми не можемо дати нашу принцезу за варварина“. У византијском царству, премаљ традицији, било је три светиње, које није хтело другим државама да уступи. То је била царска круна, поседовање грчке ватре – једна врста оружја и треће ником нису желели да дају своје принцезе, јер им је то било испод части. Они су себе сматрали вишом расом а сви остали су били варвари. У тој ситуацији грци су условили покрштавањем. И доиста 988 године Владимир није пуно размишљао, предузео је све мере. Једна мера је била на бојном пољу. Послао је војску професионалну и добро наоружану, спасио цара Василија победивши у две битке. А друга мера је било што је свој народ одвео на реку Дњепар и силаском у реку тадашњи руски народ је био покрштен. Значи 988 године Владимир је крстио свој народ, своју државу. Када је прошла опасност у самој Византији онда се Василије тргао и рекао: „Е сад нећу да пошаљем своју сестру, византијску принцезу, јер ми је то испод ћасти.“ Онда је дошло до новог рата, византијско-руског 989 године. Владимир је био доста снажан и заузео је цео Крим, тадашњу грчку и византијску провинцију Ксетон, што је било од великог значаја јер са Крима Византија је трговала са целом источном Европом. Туде је пролазио и пут свиле из Кине и Индије. Када су изгубили Крим византијци су коначно пристали да пошаљу принцезу Ану, сестру Василија II Владимиру за жену. Тако је тих 988-89 година Владимир окрстио свој народ и увео своју државу у заједницу хришћанских земаља Европе.
     И да овде направим још једну дигресију. У тренутку, када је Василије II послао своју  рођену сестру Владимиру за жену, у исто време њу је такође тражио западни римски цар, немачки краљ Отон I, такође прозван Велики преко свог изасланства. Василије је на свом двору то посланство изсмејао и истерао, говорећи им да Византијци варварима не дају своје ћерке. Из овог епилога можемо рећи и пар речи о великим последицама покрштавања државе Владимира Великог у свету. Наиме кроз тај чин Владимир је везао целу Источну Европу за Византијску цивилизацију, литургију, традицију и кроз цео средњи век можемо пратити јако добре везе између Кијевске државе и Литванске кнежевине и Московске кнежевине а касније и царства са Византијом, која је временом ослабила и касније освојена од турака а њено наслеђе ће се преселити на исток и североисток Европе. Конкретно, у једанајстом веку Кијевска држава постаје писмена, стварају се прве црквене гњиге. Наследници Владимира Великог, његов син Јарослав Мудри гради Свету Софију у Кијеву, која и данас стоји и плени лепотом. Шири се писменост, шири се цивилизација, која ће Модитеран пренети на север Европе. Завршио би, хвала!“ 
     Отац Варга је захвалио професорима на занимљивом предавању а присутне замолио да постављају питања по овој теми.
     У том тренутку затражио је реч председник Националног Савета Украјинаца Србије Јозо Сапун. Он се захвалио свима што су дошли на обележавање овог великог јубилаја за украјински народ и остале источнословенске народе. Он је још приговорио предавачима зашто се у предавању користио етноним Кијевска Русија а не Кијевска Рус како је исправно. Остали народи су се формирали доста касније тог догађаја, и Руси и Белоруси.
     Др. Харди се потрудио да појасни: „Немојте да вас то узнемирава, то је етноним, који се користи у историјографији а уведен је у XIX веку. Ја својим студентама кажем да је Кијевска држава била држава племена. Само покрштавање је било сегмент, који је ујединио простор а ако узмемо чињеницу да су први руски кнежеви били пореклом варјази али су се јако брзо славинизирали и то нам говори да историја, поготово старија није тако једноставна. Нама у XX  и XXI веку све то изгледа друкачије. Појам Кијевска Русија па и Кијевска Рус није постојао. Они су уведени историчарима у историјографију. Кијевска држава се у почетку звала Кијевска земља. То руско име, које се односило на осниваче ширило се у свим правцима. У српској историјографији се говори Русија а односи се на Источне Словене, највише на украјинце, зато што је то њихова матична држава а онда и на Русе а о томе би могли да говоримо једном другом приликом.“

     Отац Варга је зажалио што на ову академију није могао доћи секретар Амбасаде Украјине Олександр Кириченко, који је већ одржао једно предавање на ту тему у Новом Саду.
     Стефан Семјанив је упитао како је настао назив „Рус“ (Русь).
     Одговара др Ђура Харди: „Владимир, кад је покрстио свој народ тамо је заснована најстарија кијевска књижевност, писменост и летописање. И све што сам до сада говорио ми заправо знамо на основу једног великог писменика монаха Нестора, кијевског монаха, који је око 1113 године напиао један врло значајан руски летопис у којем се прати настанак Кијевске Руси, државе народа али кроз призму владарске династије. Народ, који је засновао Кијевску државу звао се Рус а припадници тог народа звали су се русинима. Најстарији помен етнонима Рус имамо из 1051 године, када је наследник Владимира Великог Јарослав Мудри, који је донео први руски законик оно што је урадио много касније цар Душан код Срба. Јарослав је баштинећи словенску писменост византијаске, норманске и словенске традиције уобличио то у Новгороду. Исти тај владар је поставио за кијевског митрополита Илариона. Он је био русин а до тада грци су инсистирали да митрополит буде по правилу грк. Ту се први пут помиње етноним русин. Руски народ, русини временом се тај етноним шири. Треба имати на уму да стварање модерних народа није прича из средњег века, то је прича из XIX-XX века. Као што видимо настају неки нови народи баштинећи територију других народа. Тако да је ту ситуација доста комплексна. Али на срећу оно што је урадио Владимир је једнозначно а он сам је био пореклом норманин, варјаг – викинг, али већ његов отац носи прво словенско име Свјатослав. Ти оснивачи државе од легендарног Асколда, Дира, Рјурика брзо славенизирали. Са југа је дошла грчка цивилизација и тако је настала та славна Кијевска држава, коју су 1240 године срушили монголи после чега се није више опоравила на том терену већ у новом веку имамо неке друге политичке творевине.“
    Председник Националног Савета Украјинаца Србије је поставио још једно питање у вези наслеђа покрштавања Украјине у Источној Европи, где се јавља Московска патријаршија и преузима право.

     Покушао је да одговори др. Ђура Харди: "Када је 1240 године срушен Кијев, који у том тренутку био велики град, имао је 40 хиљада становника, преко 200 цркава, имао је Свету Софију, која била грађена од камена, Кијевску печерску лавру, која је садржала још 17 манастира. То је било једно цивилизацијско царство. Монголи су освојили Кијев и разорили га. Развалили су и цркву, коју је подигао св. Владимир Пресвете Богородице. На срећу Света Софија се сачувала до данашњег дана. Након тог периода црквена средишта се села на запад, у Галицију али кијевски митрополит Кирило II се везује за Моску, као нову престоницу на североистоку тако да московски кнежеви а касније и цареви једноставно држе код себе и црквену организацију и та рефлексија се може огледати и у данашње време, али ја о овом времену неби говорио.“ 
     Овде се укључио др. Ненад лемаић да још нешто појасни по том питању: „Ја бих још понешто додао. Савремени догађаји су увек неких политичких аспирација. Ја од мојих студената увек тражим да науче словенска племена на Балканском полуострву. Зато, да бих разбио код људи у главама, поготово код студената, јер ће они предавати многим ученицима, да би разбио ту једну шему модерног времена. Ми се овде на Балкану делимо на словенце, хрвате, бошњаке, србе итд, а у Средњем веку знамо за словенска племена (набраја многа племена...). Нека племена, која су нестала, а имамо модерне народе. Ми који смо припадници тих модерних народа волимо да верујемо да сви потичемо од једног заједничког народа и да смо ми сви уствари неки далеки рођаци. Истина је сасвим друкчија. Народи нису крвна категорија, народи су на првом месту културолошке и цивилизацијске категорије, обично настале на неком сличном језику. Један народ говори један језик али пре тога говорило се са много дијалеката. Књижевни језик је једна модерна категорија. Народи су културолоша категорија и ако тако будемо гледали на ствари нећемо гледати којем смо племену припадали. Ја не видим ништа лоше у том ако Руси, Белоруси, Украјинци и Русини у том крштењу налазе нешто за своју историју. То је лепо....Ово покрштавање 988 године, ко од модерних народа има право на њега? Свакако, највише украјинци јер се то десило у граду, који је данас центар Украјине, зашто не и Руси, зашто не и Белоруси, Србе, Јужне Словене. Ја сам у мом предавању спомнуо Ћирила и Методија, Бугарску државу. Словонско-бугарска култура је била изузетно важна да се пренесу традиције хришћанства на Источне Словене да ти огромни народи и бројна племена уђу у хришћански свет. Обликовали смо културу и она је заједничка а о злоупотреби културе би се могло много причати, Дали ови други, кад преузимају ту традицију дали раде то у најбољој намери, али није увек тако.

     За реч се јавио Петар Љаховић: „По мени, историја је наука, која се стално дорађује, преправља. Она највише дозвољава да се мења не као остале науке, које могу да напредују али не и да се мењају. Зато неби сад много говорио о историји. Историја се прави кроз време, вековима, углавном се прави много касније. Украјински народ или русински, сматрамо их заједничким народом, писаће своју историју, Руси ће писати своју историју, дали је она негде преплетена и какве међусобне везе имају, ја се неби упуштао. Ја нисам историчар али сам доста читао. Неби се са вама надмудривао, таман посла. Више ми пара уши тај назив. То никако не стоји јер у то време, када се дешавало то крштење постојала је Кијевска Рус (Русь), никако Русија. Можда је српским историчарима лакше рећи Русија већ Кијевска Рус (Русь), ако незнају да кажу то Русь због тог меког знака могу да кажу и Кијевска Рус... Онда није било Русије, била је Кијевска Русь. Проблем је мало и језичке природе, пошто је то јако слично, Русь, Украјинци за Русију кажу Росија, Руси за себе кажу Руссија са два „с“ без меког знака. Разлика постоји, јесте да кад ми мало површно погледамо, доста је слично па нам је лакше рећи Кијевска Русија али правилно је Кијевска Русь. Кад је било прослављање те велике годишњице сви медији листом су писали Кијевска Русија. Ви историчари и они, који се баве језиком да се покрене иницијатива да се исправи једна неистина. Нећу да улазим у дискусију када је настала Москва. О том питању ће многи историчари писати и временом ће то доћи на своје. Нас украјинце а вероватно и русине, да не кажем, вређа, али нам није пријатно да то слушамо. Кијевска Русија није била а у оно време најмање. Сад ми тако говоримо али то временом треба исправити. Ево нека крене иницијатива одавде вечерас да се то полако исправи. Време је пред нама.“
      Отац Варга се поново укључио: „Ја бих се поново вратио на онај чланак из оних руских новина, где су лепо написали Кијевске Руси, а не Кијевске Русије и то је правилно. Треба да завршимо. Први русинско-украјински владика Иларион је написао о Владимиру: „Вера је променила његов живот у корену. Он је своју веру живео делима и сведочанством. Читао је Свето Писмо и Реч Божја га је мењала у односима према другима. Он је први укинуо смртну казну и наставио да шири милосрђе на свом двору, Кијеву и целој држави. То крштење је прво променило њега, па његове најближе а потом и цео народ па се то после пренело и на остале Источне Словене“.

     Многи присутни на овом предавању су се захваљивали организаторима, што им је пружена прилика да присуствују тако занимљивом и садржајном предавању. А неки ће можда из свега реченог извући неке закључке и сазнања и можда о неким детаљима тог дела историје променити мишљење. Као што рекох у мом говору, историја се често пута исправља или преправља, зависно од тога ко је написао. Кроз време многе империје и царства су долизила и нестајала, али кад се историја једном искристалише остаје за сва времена. У другом случају кад историју пишу још увек живи народи, актери тих историјских догађаја није немогуће да се дође до праве и верне презантације тих догађаја.